Da bi ta sitna gazdinstva lakše plasirala svoje proizvode i održala se u tržišnoj utakmici, neophodno je da se udruže u poljoprivredne zadruge. Međutim, za razliku od Italije, Holandije, Danske, Norveške, Francuske, Slovenije, gde farmeri ne mogu da zamisle poslovanje bez zadruga, u Srbiji je ovaj vid udruživanja zemljoradnika u poslednjih dvadesetak godina slabo razvijen.

Gašenje zadruga, gazdinstava i sela

Iako postoje i značajniji pokazatelji razvoja zadrugarstva od broj zadruga, kako kaže Miladin Ševarlić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beograd i član Radne grupe za izradu Nacrta zakona o zadrugama, evidentno je da broj od 1.200 u Srbiji ukazuje na odumiranje tog vida udruživanja u godinama tranzicije.

- Zbog primene Zakona o stečaju iz 2009, čije je pojedine odredbe Ustavni sud u julu 2012. proglasio neustavnim, zemljoradničko zadrugarstvo u Srbiji je doživelo svojevrsnu eutanaziju likvidacijom čak 736 zadruga, što je 38% od njihovog ukupnog broja, za nepune tri godine. U Šumadijskom, Pomoravskom, Kolubarskom, Mačvanskom i Zaječarskom okrugu je likvidirano više od polovine, a u Jablaničkom, Pčinjskom, Borskom, Nišavskom, Pirotskom, Topličkom okrugu oko dve trećine ukupnog broja zemljoradničkih zadruga – kaže za "eKapiju" profesor Ševarlić.

U područjima gde su nestale zadruge, poljoprivrednici su prepušteni na milost ili nemilost nakupcima ili privatnim preduzetnicima, a čitavi regioni ostali su bez zadruga, kao najprihvatljivijeg modela održivosti sela koja se polako prazne.

Do poslednje decenije 20. veka, zadruge su bile oslonac razvoja domaće poljoprivrede. Kao razlog njihovog sunovrata od početka devedesetih, naš sagovornik navodi odsustvo primene međunarodnih zadružnih principa, neredovnog sprovođenja zadružne revizije, kao i to što direktori i zaposleni dominiraju nad zadrugarima u donošenju odluka o poslovanju zadruga.

Određenom delu imovine je i "izgubljen trag" ili je nezakonito prevedena iz zadružne u društvenu, a zatim i u privatnu svojinu, u periodu postsocijalističke tranzicije.

- Dobar deo odgovornosti snose i zadrugari, koji imovinu zadruge nisu zaštitili kao svoju, kao i zadružni rukovodioci zahvaljujući čijim postupcima je uništen najveći deo zadruga. Svakako, odgovornost snosi i država koja je proteklih decenija donosila propise koji su imovinu zadrugara pravno kategorisale kao društvenu, a ne zadružnu, što je pravni presedan u svetu – naglašava Ševarlić.

Zakon o zadrugama

Novi zakon o zadrugama, koji će pred poslanicima Skupštine Srbije biti do kraja maja, trebalo bi da reši imovinsko pitanje zemljšta.

Od ukupno 105.779 ha poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, najveći procenat je u državnoj svojini (57.459 ha ili 54,3%), u društvenoj svojini je 30.100 hektara što je 28,5%, dok zadružno zemljište zauzima 18.220 ha, odnosno 17,2%.

Novi zakon će konačno omogućiti da imovina za koju se dokaže da je stečena radom zadrugara, bude upisana kao - imovina zadruge.

- Novi zakon omogućiće i prevođenje imovine iz društvene ("svačije i ničije") u zadružnu svojinu, ali tek po isteku pet godina tokom kojih bi država ili drugi zainteresovani mogli da dokazuju pravo na tu imovinu i da je izuzmu iz zadruga - kaže Ševarlić.

Međutim, kako kaže naš sagovornik, ni u pripremi ovog nacrta Zakona o zadruga nije bilo političke volje da se zadružni sektor uključi u proces restitucije, kao što je to država uradila sa nacionalizovanom imovinom crkava i fizičkih lica.

- Procenjujem da je iz zadruga "nestalo" oko 401.109 ha poljoprivrednog zemljišta, što, prema ceni koju je država ugovorila u prodaji zemljišta kompaniji "Al Dahra", vredi preko 4,8 mlrd EUR. Samo u periodu od početka tranzicije, iz zadružnog sektora je nestalo 48.106 ha ili skoro trećina tadašnjeg zadružnog zemljišta, što bi danas vredelo približno 600 mil EUR.

Da će novi zakon bar delimično rešiti problem imovine zadruge, smatra i Saša Radivojević, direktor Zemljoradničke zadruge "Šimanovci", ali i dodaje da se one susreću sa mnogim drugim problemima.

- Stare zadruge jedva sastavljaju kraj sa krajem, ne dobijaju subvencije niti bilo kakvu drugu pomoć države, teško dolaze do kredita jer ne mogu da založe imovinu koja je upisana kao društvena, imaju problema sa kooperantima koji ne vraćaju dugove. Osim toga, zadruge imaju konkrenciju koja otkupljuje poljorivredne proizvode za keš, konkurenciju koja usluge poljoprivrednom mehanizacijom naplaćuje u kešu i bez poreza, pa je samim tim i povoljnija od zadruga, a takve niko ne kontroliše niti kažnjava – ističe Radivojević.

Zadruga "Šimanovci" je osnovana davne 1905, a danas ima 48 zadrugara, oko 200 kooperanata i 16 zaposlenih, a njen direktor smatra da propadaju one zadruge koje su se zatvarale u sebe i okretele leđa selu i kooperantima

- Zaposleni u zadrugama su se prethodnih dvadesetak godina ponašali kao samoupravljači, u starim zadrugama 90-ih godina umesto radničkog saveta ustanovljavani su upravni odbor kojima se ništa suštinski nije promenilo, pa su opet isti ljudi upravljali zadrugom. Svest zadrugara i zaposlenih je promenjena u onim zadrugama koje su imale smenu generacija, pa su samo one imale šansu da prežive do današnjih dana – tvrdi Radivojević i dodaje je da je stanje u zadrugarstvu teško i neizvesno, jer je ipak to "fabrika pod otvorenim nebom".

Ekapija