Te davne 1974. godine Palata Beograd bila je najviši beogradski neboder. Izgrađena po najsavremenijim arhitektonsko-građevinskim standardima, Beograđanka ipak nije mogla da zaobiđe narodnu tradiciju dobijanja slikovitih i često pogrdnih nadimaka, pa vrlo uskoro dobija i svoj – crna udovica.

Arhitekta Branko Pešić nije želeo da se upušta u stručne rasprave na temu kritika njegovog dela, verujući da je učinio ispravnu stvar projektujući Beograđanku baš onakvu kakva je i sada pred nama. Struka je ignorisala zgradu duže od dve decenije, a jedini ko je još tada prepoznao njene kvalitete bio je istoričar i teoretičar arhitekture arh. Zoran Manević.

Međutim, stručna i šira javnost nisu odmah imale sluha za arhitektonske vrednosti Beograđanke, koje tek nakon nekoliko decenija bivaju prepoznate.

Pored arhitektonske, Palata dobija i kulturno-istorijski značaj, kako zbog arhitektonskog oblikovanja fasade, tako i zbog kulturno-umetničkih institucija koje su u njoj imale sedište.

Poslednjih nekoliko godina, stavovi prema Beograđanci odlaze u drugu krajnost, pre svega zbog činjenice da je ona privatizovana i da je tim činom neko oduzeo zgradu od države, tj. naroda, što je potpuno pogrešno.

Zgrada je godinama propadala i nije postojao način da se država i grad nateraju da ulože velika sredstva u njenu rekonstrukciju, kao i činjenica da zgradu nije dovoljno staviti pod zaštitu, da bi ona bila sačuvana, već da joj se mora i dodeliti neka (nova) funkcija.

Iz tih razloga, privatizacija zgrade došla je kao jedini spas, pa je nakon više nego uspešne realizacije, njoj dodatno produžen radni vek. Zgradu kupuje kompanija Marera Properties, koja nakon nekoliko uspešnih saradnji na prethodnim zgradama, projekat rekonstrukcije poverava birou Remorker architects.

 

Uspešna rekonstrukcija uz nenametljiv lični pečat

Tim Remorkera je shvatio da je pred njima delikatan posao, ali da postoji više nego dovoljno prostora da ova rekonstrukcija ne bude puka zamena dotrajalih elemenata, već da cela zgrada može dobiti jedan novi umetnički izraz, koji će pratiti sve funkcionalne potrebe jedne savremene poslovne zgrade.

Fasada je u potpunosti sačuvana, svi prozorski otvori sa staklima su zamenjeni, a nekima od njih je omogućeno i da mogu da se otvaraju zarad prirodne ventilacije. Dotrajale roletne, koje su prolaznici iz daljine mogli da vide kako pokidano vise, različito spuštene na svakom prozoru, takođe su sačuvane, ali su uvučene iz tehničko-estetskih razloga.

Fasada aneksa prema zgradi Beogradskog vodovoda je morala da se menja, ali je novodobijena struktura u potpunosti uklopljena u postojeći fasadni ritam glavnog objekta. Ulazna partija je bila potpuno zapuštena i morala je u potpunosti da se promeni.

Izbačene su trafike i menjačnice, od kojih posetilac nije mogao da razazna gde se ulazi u zgradu, a na njihovo mesto došli su transparentni izlozi visine šest metara, kako bi unutrašnjost lobija bila što više prozračna i kako bi se spoljni prostor pjacete i unutrašnji prostor lobija međusobno prožimali.

Ulazna partija je takođe promenjena i umesto malog ulaza, postavljen je mesingani zlazasti portal, čiji dizajn ne prati izvorni arhitektonski izraz, ali se patinirana nijansa odlično uklopila, a ulaz dodatno naglašen i monumentalizovan.

Ulazna partija je flankirana klupama od belog mermera, a koji se pojavljuje i kao glavna obloga u enterijeru lobija, što ponovo prati koncept prožimanja spoljašnjeg i unutrašnjeg prostora. Ulazni lobi, koji je u izvornom projektu dobio zaista skučen prostor, pretrpeo je najviše intervencija.

 

Pored otvaranja ka spolja sa većim staklima i upotrebe belog kamena kao primarne obloge, da bi ambijent bio što svetliji, arhitekte su zatvorile galerijski prostor, a u enterijer ubacili novi nameštaj. Time je lobi dobio jedan nov, pročišćen izraz, a unutar istog su ponovo postavljena umetnička dela naših poznatih umetnika, koja su od početka krasila taj prostor.

Ako se za primer uzme jedan od tipskih spratova, primećuje se da je radni prostor takođe pretrpeo velike promene. Od uzanih hodnika i skučenih kancelarija, dobijen je sada već uveliko ustaljeni open space, sa po jednom čajnom kuhinjom, nekoliko zasebnih kancelarija, manjim i većim konferens salama i, naravno, prostorijama za pauze i slobodno vreme.

Novina je da su poslednja dva sprata spojena, tj. poslednji sprat je pretvoren u manju galeriju, pa je nad većim delom tog novog prostora dupla spratna visina, koja zaista deluje fascinantno i nesvakidašnje za jedan standardni poslovni prostor.

 

Posebna pažnja posvećena je terasama na 5. i 6. spratu, koje su u potpunosti pejzažno rekonstruisane i preuređene u parkovske celine, sa nekoliko vrsta žbunastog rastinja, kao i drvenim klupama. Ceo ambijent namenjen je odmoru i relaksaciji zaposlenima na tim spratovima, kao i organizaciji korporativnih događaja na otvorenom.

Ono što je vema važno kada je rekonstrukcija starih zgrada u pitanju, jeste potpuna zamena svih liftova i instalacija, jer svaka kompanija koja želi da zakupi neke poslovni prostor, želi da isti bude ispravno sertifikovan sa svim pogodnostima koje nudi jedna nova poslovna zgrada. Ovo podrazumeva vodovodnu, strujnu, telefonsku, internet mrežu, grejanje i klimatizaciju, koji su u slučaju Beograđanke bili odavno dotrajali.

 

Uspešan primer javno-privatnog partnerstva

Kao što vidimo, projekat rekonstrukcije Palate Beograd može poslužiti kao jedan od uspešnih primera javno-privatnog partnerstva, gde prosvećeni investitor angažuje stručan i kreativan arhitektonski biro, koji sa službom zaštite usklađuje svoje autorsko rešenje.

Poznavajući prethodne projekte biroa Remorker architects, nismo ni sumnjali da će kulturno-istorijska vrednost Beograđanke na adekvatan način biti sačuvana, kao i uspomena na slavnog kolegu, arhitektu Branka Pešića.