Ovo velelepno zdanje je sagrađeno u Železničkoj ulici koja je tada vodila od glavnog trga i Katedrale do ulaza u tadašnju železničku stanicu koja se nalazila na mestu sadašnje Limanske pijace. Već nakon 1911. godine, kako je struja počela da se proizvodi u gradu, pušten je prvi tramvaj, a jedna od dve postojeće tramvajske linije je prolazila kroz Železničku ulicu, od železničke stanice, preko Dunavske ulice, pa sve do obale Dunava.

Ovaj period u istoriji arhitekture vojvođanske prestonice bio je svedok integracije i prožimanja različitih uticaja, uključujući modernizam i korišćenje tradicionalnih srpskih arhitektonskih elementa, što je rezultiralo jedinstvenim spojem koji i danas definiše karakter grada.

Tadašnji investitor i arhitekta su se odlučili za aktuelni trend projektovanja i izgradnje u odlikama akademizma. Ovaj stil arhitekture je doneo savremeni evropski duh u Novi Sad jer su se tadašnje arhitekte školovale na evropskim akademijama gde su bile pod uticajem novih trendova projektovanja. Tadašnji Zakon o podizanju javnih zgrada je sve do Prvog svetskog rata uvodio propise u građevinsku praksu i propagirao akademizam kao ideologiju reda.

Kompanija Inobačka d.o.o. je tokom 2021. godine postala novi vlasnik ovog istorijskog zdanja, a pune dve godine je trajao proces restauracije i adaptacije poslovne zgrade.

Enterijer i uređenje prvog sprata

Od samog početka, namera kompanije je bila da se objekat obnovi, ali i da se što više očuva njen originalni izgled i istorijski značaj. Osim toga, enterijer je obnovljen i prilagođen savremenom načinu poslovanja.
 

Izvršeni su radovi na uređenju fasade, restauracija unutrašnje i spoljne stolarije, zamena instalacija, ugradnja modernog lifta kao i sanacija staklene zelene bašte, što je doprinelo da obnovljena zgrada postane istinski premium poslovni prostor u užem centru grada.

Danas, ovaj objekat predstavlja modernu zgradu sa poslovnim prostorom premium kvaliteta na sve 4 etaže. U spoljašnjem delu objekta se nalaze staklena bašta, dvorište sa zelenilom i parking prostor sa kontrolisanim pristupom.

Staklena bašta – jedan od simbola zgrade

U staklenoj bašti, visokoj 10 metara nalaze se dva stabla fikusa bendžamina stara preko 70 godina koji su visoki oko osam metara i dopiru do drugog sprata zgrade.


Nije poznato ko je inicijator sadnje ovih tropskih biljaka koje su tokom više decenija preživela i nastavljaju da rastu. U saradnji sa stručnjacima sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, obezbeđeni su uslovi koji će pogodovati daljem razvoju biljaka koje su simbol ove lokacije.

Prioritet: Očuvanje nasleđa

Kako je objekat pod posebnom zaštitom spomenika kulture, njegova restauracija je vršena u skladu sa konzervatorskim uslovima, kako bi se sačuvao njen istorijski značaj, ali i modernizovao unutrašnji prostor.

Iz kompanije Inobačka d.o.o. ističu da im je prioritet bio očuvanje nasleđa zgrade, uz rešavanje svih zatečenih nedostataka proisteklih zbog vremenskih uslova i nedovoljnog održavanja objekta.

Obnova zgrada od istorijskog značaja je vitalni zadatak za arhitekte, ali i za građevinske kompanije, jer im omogućava da očuvaju kulturno i arhitektonsko nasleđe grada. Integracijom tradicionalne gradnje i savremene tehnologije moguće je udahnuti novi život starim zgradama istovremeno čuvajući njenu bezvremensku privlačnost za buduće generacije.

Reč arhitekte

Nikola Martinović iz arhitektonskog studija N-Martin Project ponavlja da je prilikom projektovanja posebna pažnja data očuvanju graditeljskog nasledja.

– Kako je zgrada bila u relativno dobrom stanju, kako konstruktivno, tako i estetski, svi prostori su bili lako pristupačni što je umnogome olakšalo snimanje postojećeg stanja. U rekonstrukcijama ovog tipa, a radili smo nekoliko na objektima pod visokom zaštitom zavoda za zaštitu spomenika kulture, od izuzetnog značaja je snimak i analiza postojćeg stanja. Zgrada je dugi niz godina bila korišćena u poslovne svrhe i veoma dobro očuvana od strane Vojvođanske banke koja je bila njen korisnik. Poznato je bilo što su u zgradi, među prvima u Novom Sadu, bili ponuđeni na korišćenje sefovi koji su bili smešteni u podrumu. Podrum je bio pretvoren po tadašnjim merilima u najmodernije sefove i prostore za čuvanje dragocenosti – izjavio je Martinović i dodao da je njihov zadatak bio da kompletnu zgradu rekonstruišu i privedu nameni u poslovni objekat naјviših evropskih standarda, a da je to posebno bilo važno na drugoj i trećoj etaži jer su bile predviđene za smeštaj visokotehnoloških kompanija.

Izazovi

On navodi da su se tokom projektovanja susreli sa mnogobrojnim problemima, a najveći izazovi su bili transformacija jednog ovakvog zdanja u poslovne prostore sa svim tehnološkim sistemima.

– Kako zgrada nije od početka projektovana za ove tipove sistema, jer naravno tada nisu ni postojali, ozbiljan izazov je bio smeštanje klima jedinica i komora, a da se ne naruše arhitektonski elementi graditeljstva iz vremena kad je zgrada napravljena. To uglavnom podrazumeva upotrebu tehnološko kompleksnijih rešenja, a samim tim i neuporedivo skupljih. U većini slučajeva klijenti nemaju razumevanja za ovakve vidove rešenja. U ovom slučaju mi smo imali sreće, jer je klijent bio raspoložen i u velikom meri odlučan u očuvanju svih vidova graditeljskog nasleđa pa se tako na primer odlučio za upotrebu drvenih prozora i vrata, kao i restauraciju svih elemenata koji je bilo moguće revitalizovati – pojašnjava projektant.
 

Kao primere kojih, navodi, ima u celom objektu, ističe ogradu oko stepeništa koja je bila skinuta revitalizovana, rekonstruisana i vraćena, pazeći da ne smeta liftu koji je bio implementiran kao novo rešenje.

– Boravkom u objektu videćete da posebno mesto u dizajnu zauzimaju detalji, naizgled mali, ali veoma važni, kao što su ručke i kvake na vratima, držači, materijali od kojih su napravljeni. Trudili smo se da materijali budu prirodni i ne finalno zaštićeni, kao na primer bakar i bakarne ručke. Ako ih finalno obradite oni postaju zamrznuti u vremenu, dakle izgledaju uvek isto. Ako ih ostavite da poprime sve uticaje spoljašnje sredine, oni dobijaju određenu patinu, menjaju se zajedno sa prostorom, žive, lepo stare. Tu je lepota materijala kao što su kamen, bakar, mesing, bronza. Time oni postaju večni, kao i arhitektura u kojoj se nalaze – zaključio je Nikola Martinović.