Pripreme za 330 mil EUR vrednu investiciju u sistem za upravljanje komunalnim otpadom u Beogradu uveliko su u toku i, ukoliko, prema očekivanju nosilaca posla, do kraja novembra ili početka decembra bude izdata građevinska dozvola, gradnja bi mogla da počne odmah po ulasku u novu, 2019. godinu.

Ovo u razgovoru kaže Marko Milačić, direktor Suez Vinča Operator d.o.o, firme osnovane sa jednim ciljem - da realizuje posao zaključen u jesen 2017. godine između grada Beograda i konzorcijuma Beo Čista Energija, koji čine francuska kompanija Suez Groupe SAS i japanski Itochu I-Environment. Reč je o najvećem projektu javno-privatnog partnerstva u Srbiji, oročenom na 25 godina.

Plan je, dodaje Milačić, da 2021. ili 2022. sve bude završno i da postrojenje počne da radi. Gradnja spalionice - temoelektrane snage 30 MW koja umesto uglja kao gorivo koristi otpad - iziskuje oko dve godine. Pre toga, biće zatvorena postojeća deponija u Vinči i investitori će počećeti da iz nje izvlače deponijski gas, jer im je u interesu da što pre počnu da proizvode električnu energiju, što je njihov izvor zarade. Postrojenje za proizvodnju električne energije iz deponijskog gasa biće snage od 3 MW.

Šta konkretno od ovog posla dobija Beograd?

- Beograd dobija rešenje za jednu ogromnu ekološku crnu tačku, crnu rupu, a to je deponija Vinča. Zaustavlja se širenje mirisa, širenje požara, zaraza... U Vinči nema još mnogo mesta, ako bi nastavila ovako da se koristi. Vinča je, kada pitate struku, više smetlište nego deponija. Savremena deponija, naime, podrazumeva viši tehnološki nivo, da otpadne materije ne procure u podzemne vode, da se spreči dalje zagađenje. U Vinči to sve nije kako treba. Ona spada u najveće svetske deponije, tj. smetlišta. "Broj 1" po veličini je, inače, u Nju Džersiju, u SAD. 

Staru deponiju u Vinči ćemo, dakle, hermetički zatvoriti, izolovati od daljeg uticaja na spoljašnjost. Grad ima obavezu i da napravi branu, veliki potporni zid koji treba da zaustavi klizanje smeća ka Dunavu. Pored stare, otvoriće se nova deponija, sa svim propratnim elementima: kasetama, cevovodom za skupljanje procednih voda, preradom otpadnih voda, separacijama, pokrivanjem. Biogas ćemo izvlačiti i iz stare, i iz nove deponije. U Vinči je danas naslagano "brdo" od oko 60-70 metara smeća. Taj otpad truli tj. fermentira i proizvodi gas (po sastavu najzatupljeniji je metan), koji se koristi za proizvodnju električne energije. To spada u zelenu energiju. Apliciraćemo za njen otkup po beneficiranoj ceni. Ona se primenjuje na svu struju koja se dobija iz obnovljivih izvora: iz vetropakova, solarnih panela, biogasa, deponijskog gasa, iz digestora od poljoprivrednog materijala. Kad dobijemo građevinsku dozvolu, prijavićemo se za to. 

Da li je moguće smanjiti to neslavno brdo otpada tretmanom u spalionici?

- Stari otpad ne može da se koristi na taj način. Njegov kvalitet je problematičan, ne postoje podaci šta se sve tu nalazi i u kojim količinama. Naša obaveza je da se to zatvori, da više ne predstavlja ekološku opasnost. Taj otpad ostaće zauvek, ili dok ne bude razvijena neka nova tehnologija ili nastao ekonomski razlog da se njegove naslage prekopavaju ili vade. U spaliconicu će, dakle, moći da bude otpreman samo novopristigli otpad.

Da li je i reciklaža deo procesa koji će se odvijati u vašem postrojenju?

- Ne, reciklažom se ne bavimo. Država prvo mora da obezbedi separaciju otpada i uslove da se mnogo veći njegov deo reciklira. Ona je to već počela, polako, jer drugačije ni ne može. Reč je o dugotrajnom procesu, i tako je svuda. Mi ćemo, uz pomoć novih postrojenja, pomoći da se deo otpada koji se odlaže – zapreminski smanji. Globalni trend je da se oko 5% od zapremine otpada odlaže na deponijama, a u nekim ultrarazvijenim zemljama, poput Japana, odlaže se tek oko 1%. Tokijski aerodrom Narita, naprimer, podignut je na delu mora nasutom otpadom. Britanija koristi pepeo nastao u spalionicama za popločavanje ulica. To je tzv. cirkularna ekonomija, kojom se naša firma bavi. Kako uzmeš, da tako i vratiš u prirodu. Kao u tretmanu vode: uzmete vodu iz prirode, preradite je i date joj kvalitet za piće, distribuirate je građanima koji je upotrebe, zatim je sakupite u kanalizaciju, preradite i vratite u prirodu jednako kvalitetnu kakva je bila kada ste je i uzeli. Ista logika važi za smeće.

U Srbiji se odavno govori o korišćenju pepela iz termoelektrana u gradnji puteva....

- Nije isti pepeo iz termoelektrane u Obrenovcu i ovaj, komunalni, koji je upravo za gradnju puteva idealan.

Beograd je, takođe, među rektim velikim gradovima koji uopšte ne prerađuju otpadne vode - pre nego što ih vrate prirodi. Da li i u ovoj oblasti vidite priliku za delovanje Grupe Suez u Srbiji? 

- Da, apsolutno. Kompanija Suez pokriva četiri oblasti: komunalnih voda, energije iz otpada, otpadnog materijala iz industrije, a bavimo se i konsaltingom. Na svim tim poljima smo aktivni, a posao u Vinči je trenutno najveći u regionu unutar firme. I njime se, posle dužeg vremena, vraćamo na velika vrata: prethodno, naša firma, tada pod drugim nazivom - Degremont, radila je na gradnji beogradske fabrike vode Makiš 1. 

Srbija i Kina su 2016. godine potpisale 23 bilateralna sporazuma. Jedan od njih je izgradnja fabrike za preradu otpanih voda u Velikom selu kod Beograda. To radi CMEC - China Mechanical Engineering Company. Njihova obaveza je da u naredne dve godine započnu ovaj projekat sa gradom. Biće sve više takvih poslova u Srbiji, ne zato što se približavamo Evropskoj uniji, već zato što je to neki standard življenja koji počinjemo da pratimo, ili da sustižemo. To je direktno povezano sa stanjem ekonomije, sa bruto društvenim proizvodom zemlje. Kako BDP raste, podiže se i želja za kvalitetom života, za zaštitom prirodne sredine, kao i mogućnosti. Osamdesetih godina smo imali mnogo takvih projekata, koji su, zbog sloma devedesetih, ostali u fioci. 

Nećemo reći ništa novo ako konstatujemo da pojačana briga o zaštiti životne sredine donosi mnoge šanse za posao u Srbiji? 

- To je nesporno. Treba imati u vidu i da se lestvica podiže. Srbija u pregovorima za članstvo u EU treba da otvori poglavlje 27 o ekologiji. U EU je do maja bilo propisano da se reciklira oko 70% otpada, a sada se traži 90%. Mi recikliramo - veoma malo, gotovo zanemarljivu količinu otpada. Tu se otvaraju velike šanse za posao. Jedan od resursa je materijal koji ostaje iza rušenja zgrada. I njega ćemo primati u Vinči. Radićemo selekciju - šta može da gori u spalionici a šta ne - a potom ćemo to što preostane, recimo beton, mleti na granulaciju i tim materijalom ravnaćemo slojeve deponije. 

Projekat sličan beogradskom 2016. godine ste realizovali u Poznanju, u Poljskoj. Kakva su iskustva? 

- Postrojenje u Poznanju je veoma slično onom koje će se graditi u Vinči, čak i ista ekipa stručnjaka to sprovodi. Za ove dve godine, sve radi kako treba. Nemamo problema, ni gradske vlasti Poznanja, ni nevladine organizacije, niti građani se ne žale. Zapravo, nigde u Evropi nemamo problema sa tim. Tehnologija je razvijena i nema nekih nejasnoća i eksperimenata. 

Suez u Evropi upravlja sa oko 40 objekata poput onog koji će biti izgrađen u Vinči

Smatrate li da bi grad Beograd bio sposoban da sam, bez javno-privatnog partnerstva, realizuje ovakvu investiciju?

- U tehnološkom smislu, grad i njegovo Komunalno preduzeće Gradska čistoća nemaju znanja, niti finansijskih moći da sprovedu takav projekat. Ni država nije u stanju da sama uloži 330 mil EUR, ona velike infrastrukturne projekte realizuje zaduživanjem u inostranstvu. Ovo je, zapravo, najveća grinfild investicija. Dalje: Koliko košta kada nekim složenim poslom upravlja neko ko se tek uči? Sa druge strane, postoji neko ko zna, iz sopstvenog iskustva, kako taj posao da vodi, poznaje probleme koji se javljaju i jasno mu je kako ih rešavati. U čitavom ovom regionu nema nijedne spalionice, i nema dovoljno znanja o tome.

Koliko među podizvođačima na izgradnji tako složenog objekta ima prostora za domaće kompanije?

- Već su potpisani ugovori sa glavnim podizvođačima. Među njima je preduzeće Energoprojekt niskogradnja, koje će izvoditi građevinske radove na deponiji - zatvaranje stare deponije, kao i otvaranje nove - zatim, pristupne puteve. Francuska firma CNIM gradiće spalionicu. Dalje, podizvođači angažuju i svoje povezane firme: Energoprojekt opremu, Energoprojekt Entel, koji radi dokumentaiju itd. U popriličnoj meri, dakle, u ceo posao su uključeni domaća operativa i inženjering, sem u ključnim delovima, gde mi raspolažemo neophodnim znanjem.

Koliko radnika očekujete da bude angažovano, tokom izgradnje i kada postrojenje proradi u punom kapacitetu?

- U izgradnji, pretpostvljam, oko 300-500 ljudi u jednom momentu, Kada se završi postrojenje, biće oko 110 do 115 zaposlenih. Veliki je stepen automatizacije. Već imamo nekoliko zajedničkih spalionica sa Itochuom, a Suez zasebno upravlja sa 40-ak takvih objekata u Evropi. Gledamo da unificiramo standarde, da bismo mogli da primenimo stečena iskustva. Projekat je izuzetno veliki, oprema koja će biti upotrebljena zahvata širok spektar, od elektrike, do mašinskih, termo instalacija...

Kakvi sve profili stručnjaka su vam neophodni u ovom poslu?

- Potrebni su nam saradnici najrazličitijih profila: inženjeri - mašinski, građevinski, elektrotehničari, zatim, ekonomisti, stručnjaci za odnose s javnošću, za ljudske resurse. I visokoobrazovani, ali ne samo oni. Planiramo da zaposlimo ljude koji žive i rade na deponiji u Vinči. Grad je pre potpisivanja ugovora popisao 14 porodica i one će biti zbrinute. Namera nam je da deo tih ljudi uvedemo u sistem. 

Spalionica u Beču je, praktično, u centru grada, i dizajnirana je u skladu sa postmodernom estetikom. Hoće li objekat u Vinči biti i arhitektonski primamljiv? Razmišlja li se i o takvim stvarima?

- Da, ceo projekat biće urađen u savremenom duhu, imaće i svoju salu za prezentacije i edukacije, jer je i to deo naše mislije i obaveza ovde. Tu će se održavati brojni događaji. 

Ima li u Srbiji prostora za još ovakvih poslova?

- S obzirom na sadašnje cene u Srbiji, ne postoji mogućnost da sličan projekat bude isplativ drugim lokalnim samoupravama. Moguće rešenje je, međutim, osnivanje regionalnih deponija. Sa gradom Beogradom smo potpisali da ćemo godišnje preuzimati 550.000 tona otpada, od toga ćemo 380 tona spaliti. Za teritoriju Niša, računica ne bi bila održiva. Država bi tu morala da interveniše i da zakonom obaveže opštine da se regionalno povežu. U tom slučaju bismo, osim u Vinči, mogli dobiti dva slična postrojenja u Vojvodini, i najmanje po jedno u Zapadnoj, Istočnoj i Južnoj Srbiji. Poređenja radi, Austrija ima ukupno šest spalionica.

Vojvodina je, poput grada Beograda, oveća zasebna celina. Pretpostavljamo da bi oni mogli već da uđu u ovaj posao?

- Mi mislimo da svi mogu, ali to je dugotrajan proces, zahteva promenu zakona, dugoročnu stabilnost i državnu strategiju, ali ne na rok od dve-tri godine, nego na 15-20 godina. Takođe, to sve treba i sprovesti. 

(Izvor: eKapija)